Marko Nastić
(tekst: Gordan Paunović, za XZ magazine , oktobar 1998)
Najintrigantnija tajna beogradske techno scene i njen jedini potencijalni izvozni artikal u ovom trenutku jeste neobični DJ entitet pod imenom Teenage Techno Punks. Naravno da već svi vrapci, i to ne samo oni koji žive u parku koji se nalazi preko puta kluba "Industrija", znaju da su u pitanju Dejan Milićević i Marko Nastić, donedavno maloletni DJ duet koje je svojom polecnom gostujućom pojavom na nizu Kozmik partija (Attack, Pump) potpuno redefinisao ideju i način pustanja techna na ovim prostorima. I usput razneo publiku i posramio skupo plaćene strane goste.
Razdvajati ove sijamske blizance srpskog techna pomalo je trapav posao,
ali se potpisnik ovih redova odlučio na takav potez ekonomišući pred očiglednom osekom
potencijalnih junaka ove rubrike. U tom smislu, odluka da Marko Nastić bude DJ meseca
"X-Zabave" bazirana je koliko na visokooktanskom rezimu njegove karijere (trenutno najveći
broj bookinga na techno sceni!) toliko i na radikalno profilisanom stilu podeljenom na
hiperaktivno tretirani minimal techno i ređe eksploatisani disco-house. Postoji puno
razloga zbog kojih je Marko Nastić, zajednmo sa svojim Teenage Techno Punk palom Dejanom
Milićevićem, apsolutno unikatna pojava u današnjoj Srbiji. To su, pre svega, fanatična
posvećenost karijeri, za njegove godine respektabilan muzički ukus (od Darkwood Duba do
electro sounda i Jeff Millsa) iz koga proizilazi superiornost u odabiru repertoara, kao
i - u odnosu na ostatak scene - nedostizna tehnika miksovanja koja je rođena u krvi, znoju
i suzama prolivenim u godinama dugom vežbanju u "Happy People Shopu".
Činjenica da Marko Nastić ima manje godina od prosečnog posetioca beogradskih klubova (u septembru je napunio osamnaest!), predstavlja samo jagodu na torti karijere ove autentične tinejdžerske techno zvezde, statusa koji je praktično nepoznat i nepostojeći u svetskim okvirima. Kad bih napisao da Marko Nastić u ovom trenutku nije ništa slabiji DJ od jednog recimo, Dave Clarkea, čitalac "XZ" koji nije prisustvovao nastupima obojice imao bi puno pravo da ovakvo mišljenje podvede pod novinarsko preterivanje i bezrazložno podizanje cene jednom tinejdžeru nasuprot velike techno zvezde. To delimično i jeste u pitanju, ali uopšte nije bitno u ovom trenutku - ono što želim da kažem je da komercijalni star sistem svetskog clubbinga već duže vreme pnempgucava pravilnu preraspodelu uticaja, popularnosti i, shodno tome - kapitala. U tom, potencijalno novom svetskom DJ poretku techno i house scene, neke pozicije, makar i simbolične, mogle bi biti u našim rukama.
Wishfull thinking, koji će možda sam Marko Nastić i/ili Dejan Milićević moći da ostvate je je suštinska razlika između njih i "velikih" jedino u brzini kojom se stiže do novih izdanja, a to je ionako sve manje bitno jer je produkcija sve razuđenija. U minijaturnoj unakrsnoj vatri pitanja, kojoj sam ga izložio nekoliko minuta pred njegov odlazak u Atinu po nove ploče i u konačni proboj na dementno grčko tržište, uspeo sam da saznam da je njegov apsolutni heroj Jeff Mills, da je čovek kome duguje večnu zahvalnost DJ Lale, da su najjači stranci u Beogradu bili Warlock i Trevor Rockcliffe, da je najbolji jugoslovenski DJ Boža Podunavac, da je Climax 2 sa Warlockom bio presudna žurka jer je definitivno podelila beogradsku publiku za i protiv minimal techna, te da je teret slave sladak, grupie girls super a škola smor, pa je zato i ne pohađa redovno.
Da je na pomolu rad na produkciji u tandemu s Dejanom u famoznom analog - digital studiju Vaki Recordings i da je to ono što ga u ovom trenutku opasno uzbuđuje - samostalna produkcija. Za one koji ga nikad nisu slušali, treba još napomenuti da je njegov stil koncentrisan oko vrlo dinamične i energične manipulacije najboljeg od minimal (produkcije Axis, Mssile, Downwards, Sativae, Undergorund Ressistance) i deep (Soma, Central) techna do electro zvuka (Direct Beat), chicago housea (Relief, ACV) i disca, ispresecan stalnim upadicama, muzičkim citatima, cross-fader akcijom, skrecovanjem i neumornom ekvalizacijom.
Da ova priča ostane sasvim beogradska, treba posebno naglasiti da uopšte nije zanemarljiv broj onih, uglavnom starijih clubbera pa i disk-džokeja, koji njegov pubertet smatraju nepodnosljivim a njegov stil preambicioznim (šta sad pa to znači?), isuviše agresivnim ili jednostavno nedovoljno primerenim količini hemijskih supstanci u krvnoj plazmi prosečnog techno komzumenta. Što nas sve zajedno dovodi do zaključka o neobičnoj zrelosti domaće scene koja je nakon isuviše dugog odrastanja konačno došla do stadijuma mogućnosti izbora - za nekog sve, za svakog ponešto. Marko Nastić je mesečni rezident kluba "Industrija" i nastupa u svim jugoslovenskim underground techno klubovima. Njegov najveći obožavalac je Luna Lu.